устане. Од саме ове помисли он осети, како му почиње свест смркавати. Али кнежево и Зарево чуђење тек сад настаде. Они чуше тако исто кретање и у другом суседном гробу, па одмах и у трећем и у четвртом, а то кретање пратили су дубоки, тужни и дирљиви уздаси, за којима се на скоро чуше и саме речи.

Прво проговори гроб на коме је кнез Мутимир мало час седео. После дубока уздаха из гроба се зачуше ове речи:

„Ух! Педесет година како лежим на једној страни, па ми већ утрнула!“

На то се чу мешкољење у другом гробу, а за тим пријатан али веома слаб старачки, женски глас проговори:

„А шта тек ја да кажем? Затворили су ме овде још у доба, кад су Аустријанци држали ове земље. Не знам већ ни колико има година од тада! Донекле сам бројала, па се после пометох у рачуну...“

Овај глас као да је долазио из много веће дубине но глас из првога гроба, а то се најбоље познало по томе, што ове речи бабине пресече други крупнији, мушки глас, који је долазио из истога гроба, али с много плиће површине.

И овај глас прво дубоко уздахну, па онда рече срдито: