прилика, говор, који је чудно звонио сад у овој мрачној ноћи, у сред овога гробља, по коме се виђају неке чудне прилике и утворе.

Кнез заусти да нешто рекне, но црна га прилика пресече:

— Сад немамо кад! Скоро ће бити поноћ. Ви причекајте овде, а ја ћу овога тренутка доћи.

И пре, но што је кнез ма шта могао изустити, црна прилика штуче у мрак и брзо се изгуби међу густим гробовима.

Кнез је седео на мраморној хладној плочи и гледао у мрак. Чудно му је било, како Заре ћути и неће ни о чему да проговори, али га не хтеде питати. Место тога, паде му на намет, да прстима пипа изрезана слова на мраморној плочи и да окуша, може ли на тај начин прочитати читаво име покојниково, који под овим каменом лежи. Сети се, како је некада гледао слепе, како читају прстима, пипајући по испупченим словима. И он покуша сад, да тако исто прочита, пипајући прстима по издубљеним словима. Подуже се мучио око тога. Дотера до половине имена па запне. Повртао се по неколико пута и најпосле прочита име: „Богодан Слаткодушић.“

„Богодан Слаткодушић“ — ово име звонило је кнезу веома чудновато. Име је балканиско; речи у имену имају свака свој значај, па опет за то име је било чудновато.