кнеза да седне баш до њега, а Зару указа други гроб у непосредној близини.

Кнез једва дочека ову прилику, да упита шта је ово? Но црна прилика рече, да сад немају времена за дуга објашњења; доста то, кнез не треба ни чему да се чуди. Но црна прилика говорила је у опште загонетно. Она рече, како је главно, да за кнеза нема овде никакве опасности, а у природи ако нема ничега натприродног, а оно има доста још веома загонетних и не објашњених ствари. И поред све вике научара, поред свију њиних заклетава и уверавања, још ни до данас није доказано, да не постоји засебан духовни свет, који живи својим оделитим животом; свет, који ми обично не опажамо само с тога, што су наша чула за опажање још и сувише груба....

— „Као год што просто око у капљици бистре воде не види апсолутно ништа, и ми би се заклели свим на свету, да ту ништа и нема, а овамо, кад ту капљицу метемо под микроскоп, ми налазимо у њој читав свет животињица, — тако исто наше душевно око са несавршенства свога не опажа, не осећа читав духовни свет и за то га одриче. Али тај свет постоји, живи и ми обични људи назремо га само тек кад и кад у каквим изванредним приликама.... Да, да, кнеже мој, тако је то!“ — заврши свој говор црна