каква људска прилика, мушка или женска. Неке су биле непомичне и неме. Код других се чуло јецање или тихи уздаси, или се видело уздизање руку к небу или ударање у груди.

Кнез се окрете и узе Зара за руку. Заре је осећао да је кнежева рука веома врела и да дрхти.

— Ви сте узбуђени, господару? рече Заре са саучешћем.

Кнез не одговори ништа на ово питање. Он се саже и прошапута Зару на ухо:

— Шта је ово? Ово изгледа као да су поустајали сви мртваци!

— Све су то живи људи, оваки исти људи као и ми, рече Заре.

У томе изађоше на једну пољаницу. Ту у близини није било великих гробова, високих крстача и ограда, а није било ни високих дрва, да заклањају и оно мало сумњиве светлости, што се још пробијаше кроз мрачну ноћ. Свуда унаоколо били су осниски гробови, с белим плочама и белим осниским каменим крстачама. Гробови су били неправилно поређани, али тако близу један уз други, да се рахат могло корачати с гроба на гроб.

Незнани вођ застаде, седе на један од тих гробова, па позва и кнеза и његова пратиоца. Они хтедоше сести на друге гробове, но он позва