чега не преза, што буде видео или чуо. Пођоше сва тројица. У лево је остајао отворен пут, али црна прилика поврте у десно, и заиђе међу гробове и гробничке ограде. Сад су ишли полако, и црна прилика морала се сваки час окретати да прошапуће кнезу: „Овуда, овуда! Држите у лево!.... Обиђите удесно!... Пазите! Овде је плоча.“ Пипајући и придржавајући се за ограде, кнез је ишао полако.

Ноћ је била без месеца, али не са свим мрачна. Предмети се нису могли јасно видети, али су се у сумраку ипак назирали. Понајјасније су се виделе беле гробовске крстаче, или беле мраморне плоче.

Идући тако за црном приликом, кнезу се на једном учини, као да иза једнога белога крста види црну људску прилику. То је било с десне руке. Но баш у тај мах шушну му нешто с лева. Он се прену и окрете. Само за два корака удаљена од њега, чучала је крај малена дрвена крста некаква крупна црна људска прилика.

Кнеза прође језа и он нехотице опипа стоји ли му на месту револвер. Хтеде зауставити свога вођу да га што упита, али се сети напомене при уласку у порту да се ни чему не чуди.

Ишли су даље, и што су дубље залазили у гробље, оно је све више оживљавало. На скоро за сваком другом-трећом крстачом стајала је по