човек, у лаком летњем оделу. Он уђе нагло, с осмејком на уснама.

Јела скочи с дивана, крочи један корак на страну, стаде, обори главу; сва је дрхтала.

Млади господин приђе јој одрешито, весело.

Иначе он је пред женскима обично бивао збуњен и неспретан. Али овде он је имао пред собом збуњено, невино девојче, с тога је осећао неку слободу и одрешивост у понашању, али то му је уједно будило страховит апетит.

„Она, ништа не зна“ — у тим речима било је за њега неке особите дражи и насладе.

Замишљао је разне позе, у којима је он учитељ.

Једном руком он ухвати Јелу за руку, другом руком, с два прста, узе је за лепу, белу брадицу, наже се к њој и нежно јој загледа у лице.

Јела је дрхтала као прут.

— Драга госпођице, ви сте узбуђени. Будите слободни. Ја вас волем, с тога сам и тежио толико да вас видим овде.

Јела је само дрхтала и гледала у земљу. Њени млађани, свежи обрашчићи час су руменили, мислиш крв ће из њих канути, час су опет бледили као крпа.

— Немојте се плашити. Не мислите ваљда да ћу вам ја како зло учинити.

Млади господин обгрли Јелу око паса, прижма је к себи и повуче је на диван, где седоше