прилика, извини се у две три речи што се толико задржао и позва кнеза и његова пратиоца да пођу.

Опет се нађоше у уској, мрачној улици. Ишли су њоме по дуже. Кнезу је падало у очи да нигде не сретају живу душу, а још није било 11 часова. Из уске удице повише у другу ширу, а из ње убрзо изађоше на сокак, који је кнез Мутимир са свим добро познавао. То је била гробљанска улица. Пређоше преко те улице и упутише се право високој капији, која је водила у гробље.

— Ово је гробље? рече кнез.

— Гробље, одговори шапатом црна прилика.

— Па зар овде?

— Овде!

У томе дођоше до капије. И велика колска и мала пешачка капија била је затворена. Али црна прилика показа кнезу крај капије две одваљене даске на плоту и рече му, да ће туда проћи, па прва и прође. Кнез прође за њом, а за њим уђе и Заре.

Сад се сва тројица нађоше у црквеној авлији, управо у гробљу, пошто се црква св. Марка, у чијој су порти били, могла сматрати као проста гробљанска капела.

Црна прилика пође напред и рече кнезу, да иде за њим и да се ни чему не чуди и да ни од