уђе у собу, спусти на сто пред кнеза послужавник с боцом вина и три чаше, па се опет полако удали, не говорећи ни речи, и не дижући поглед.

Кнез загледа у сахат. Било је десет и по часова. Њему је већ постајало досадно ово чекање.

- Где смо ми ово? Јамачно у каквој обичној звониградској страћари. Зар овде бајаги каква тајна дружина да држи своје скупове?

Заре не одговори ништа. Он само слеже раменима и продужи ћутати. Кнез се протегли, зену досадно и маши се за флашу с вином.

— Да окушамо бар какво им је ово вино.

Кнез нали чашу и диже је према свећи. Лепо, бистро вино искрило се у чаши у пријатној рубин боји, бацајући кнезу на руку лепу црвену сенку.

Кнез прво сркну, па онда искапи чашу.

— Дивно вино! рече он и показа Зару руком да се на њега угледа.

Заре ћутећки даде главом одречан знак.

- Шта! Да се не бојиш мађија? рече кнез и нали себи другу чашу.

— О, то не, господару!

— Па?

— Не пије ми се.

Кнез искапи и другу чашу. У томе се спољна врата нагло отворише. У собу брзо уђе црна