мраку погоди у коме се правцу крећу. На једанпут му се учини да коњи успорише свој ход. И заиста, после неколико тренутака кола се кретаху приметно лакше и све лакше и лакше, док најпосле не стадоше.

— Што стаде? упита кнез.

— Стигли смо — примети црна прилика.

— Зар тако близу, чудио се кнез.

— Тако, потврди црна придика и искочи из кола. Изађоше и остали. Црна прилика рече кочијашу да крене мало на више, па на једно педесет шесет корачаји да стане под какав багрем и ту да чека.

Затим шчепа под мишку с једне стране кнеза с друге Зара и енергично их повуче напред.

И Заре и Мутимир старали су се да разазнаду месност и да погоде где су.

Ишли су поред дугачке осниске куће. Затим повише у лево, уђоше у тесан сокачић, уђоше у једну отворену авлију и црна прилика поведе их једном осветљеном прозору, на који куцну; врата се изнутра отворише и гости уђоше, али у соби не бејаше никога. Црна придика пружи кнезу столицу да седне, извини се да ће сад доћи и штуче напоље. Читав сахат чекала су овде ова двојица, а црна прилика још се не врати. У томе чекању отворише се полако задња врата на соби. Висока, средовечна жена, гледајући преда се, ћутећки