свега још су обојица имали на лицу по црну маску, пошто је писмо и то захтевало.

По уговору, кола стану у по кестенове алеје, а одмах затим чу се у два маха тихо звиждање. Кнез се прену. Он сам није знао зашто, али ова два тиха звиждања, која као да су се дозивала кроз мрак, пробудише у њему осећаје некаква чудна сујеверна страха. Он стиште Зара за руку и прошапута му:

— Како би било да се вратимо?

— Ах, молим вас, какав повратак? поче Заре али немаде кад довршити; на десном прозору на колима чу се тихо куцање и неки шапат, који се у колима није могао разабрати. Заре се наже преко кнеза и отвори врата на колима.

Црна прилика крочи с поља и уђе у кола, пипајући у мраку где ће сести. Кнез је понуди да седне комотно, уверавајући је да има доста места, и показујући седиште руком.

Кола кретоше. Кнез упита куда? Црна прилика одговори да је кочијашу већ издата наредба.

На томе се разговор пресече. Сваки се удуби у своје рођене мисли. Кнез Мутимир старао се да се сети ко је ова загонетна личност, јер по гласу чинило му се као да је познаје. Али личност му никако није долазила на ум и он брзо напусти то размишљање. Затим узе пазити с каквом брзином иду кола и трудио се да онако у