Кнез се дуго предомишљао. С једне стране бојао се какве преваре, с друге опет стране његова бујна млађана радозналост вукла га је да се изложи ма и најозбиљнијем ризику, само да задовољи своје љубопитство.

Радо је хтео да упита кога за савет, али то му се у писму изреком забрањивало.

После тродневне двоумице кнез се реши, да узме са собом свога најпоузданијега ађутанта, па да иде. Свакако не може испасти ништа што би чак по живот било опасно, а иначе ако буде каквих непријатности, може се отрпети.

Тако је и учинио. Погазио је упутства у писму само у толико, што је наредио, да из даљине опрезно пођу за колима четири оружана коњаника и с потребне даљине да мотре непрестано на кола, али никад да им се не примичу тако близу да би их когод из кола могао осетити.

Само то је био изнимак, иначе све је удешено онако како се у писму препоручивало.

У први понедељак, тако око 9 часова у вече, из двора изађу затворена кола с неупаљеним фењерима, са спуштеним црним завесама изнутра, а у колима седео је кнез Мутимир и његов верни ађутант Заре. Обојица су били у црним дугим огртачима, а и сва друга одећа била им је црна, па су црне биле чак и саме рукавице. У допуну