— Шта ћу, брате! зар је мени мило? Ето! Што те нисам пре хапсио! Промисли само то!..

И људи су доиста промишљали: „Начелници су исти; пре нас од њих није ни глава заболела; сад нас хапсе и окривљују за ствари које ни у сну нисмо чули. Ништа друго но све је то масло новога министра. Хоће да се удобри кнезу.

И мржња и незадовољство против Кугића расли су с дана у дан, управо с часа на час.

Ратко је из прикрајка проматрао све ове догађаје, радосно је трљао руке и са задовољством се осмејкивао.

Тих дана било је свршено и једно од најтежих дела, која су њему пала у задатак, на име: нађен је поуздан човек, који ће удесити ствар да најугледнији људи из партије Црнојевића позову Перуна да пређе у Балканију. Увериће га да је сад најбоља згода за рад и да ће народ за њим листом поћи. Њих су тако уверили „људи из народа“, а они ће тако уверити Перуна Црнојевића, и он ће на њин позив неизоставно доћи.

Ратко је зебао да ће око ове ствари имати големих мука и тешко да је и сврши: међу тим на делу ствар је пошла као подмазана и дала је тако повољне резултате, каквима се Ратко није никад могао надати. Перун Црнојевић намамљен је у замке лакше и брже, него што се икад могло