руку, овде је пусти, или управо спусти је на укусан, свилени диван, и прошапута:

„Ту смо! После додаде! „сад се мало раскомоти“.

Јела је све дотле ишла као слепа. Бојећи се да је не познаду, она се толико била увила у мараму, да ништа није видела куда управо иде. Сад збаци мараму и погледа око себе. Била је у маленом али врло укусном будоару. Јела никад није виђала таке дивне одаје; али кад је понекад сањала на јави да је царска кћи; па замишљала како би наместила своју собу, онда јој је овако нешто излазило пред очи. Гледала је свуда по соби убезекнуто. Нови, дивни предмети толико су јој привукли пажњу, да је за тренутак била заборавила где је, заборавила је и цело стање своје —

Но она се брзо трже из тога заноса. Њена пратиља опомену је да се прибере, „Он ће скоро доћи“.