ткиву. Али добро знај, да од целога тога посла ништа бити неће. Док сам ја жив, ја не дам Црнојевићима у Балканију. А ако, по несрећи, ви угледни људи у народу доведете ствар до преврата, онда знај и упамти ово, и ево ти се кунем часним крстом да ћу овако од речи до речи учинити: довући ћу вас све у овај конак, затворићу се овде заједно с вама, а наредићу још раније да се у подрум мете преко двадесет врећа барута, па ћу онда то запалити и заједно с вама отићи у Содом, нек се бар зна и нек се прича и приповеда, докле тече сунца и месеца и док траје Балканије, шта су њени народни прваци учинили и са собом и са својом правом династијом. И не био, чича Степо, ја Балканац и балкански кнез Страшимир, но био Турчин, ако ову реч не одржао, само ако ви продужите и даље ово ривење против моје династије.

Ово је, веле, застрашило и стукнуло чича Степу за неко време. Он је више година мировао, истински је избегавао све прилике, где би морао учинити ма што против Косанића. И ово мирно држање чича Степино познало се одмах на целом крају. Као колевка Црнојевића, тај је крај вазда био немиран. У њему је до века по нешто шушкало. Али последњих година, услед чича Степиног мировања, и овај се крај био стишао. Но сад све је опет пошло на јеро. Стари