Каквих и каквих ти чуда ту није било! Час јављају како су у вароши освануле прокламације, писане крвљу, које позивају народ да збаци династију лажних Косанића, па да поврати своју народну династију Црнојевића, под којом је некада тако благовао и у свему напредовао.

Час опет лежи телеграфски извештај, како је ту и ту ухваћена тајна штампарија, спремна да печата сваковрсне бунтовне списе. Истина, Шваба, код кога је то ухваћено, тврди да су то просто мустре слова, која он носи као агенат једне виђене бечке словоливнице. Али извештај начелников вели да је то тајна штампарија, и онда мора бити онако како он каже. А за Швабу вели, да то управо и није Шваба, но се само тако претвара.

Час опет долази опширан извештај о последњем путовању у Беч орловачког угледног трговца Степе Симеоновића. За тога се човека одавно зна да он и душом и телом припада странци Црнојевића. Многе своје послове Црнојевићи су преко њега вршили. Он им је у томе био веома подесан, као богат човек, коме су могли и знатне суме понудити, без зебње да ће их задржати за се. Последњих година чича Степа био се мало смирио, јер га је, веле, још покојни кнез Страшимир звао к себи и рекао му ово:

— Чујеш, чича Степо! Ја знам да ти радиш на преврату и да су ти прсти једнако у Црнојевића