Ратко застаде. Он је и сам осећао да у овој проповеди његовој има нечега што мирише на политички угурсузлук, ади он није хтео истраживати где је и шта је то. Та му се ствар допадала онако у целини, и он у појединости није хтео ни улазити.

Начелници су саслушали његов говор тако, као што побожни хришћани слушају лепу службу смирена свештеника. У току од непуна сахата пало је бар стотина усрдних климања главом, све знаци жива одобравања, а случај је хтео да Ратко заврши свој говор баш у тренутку, кад на његовом великом старинском часовнику кукавица гласно откука својих дванајест сетних „куку.“

И ако је ово сустицање било проста случајност, опет је то бар неке од гостију непријатно дирнуло.

Један од најмлађих начелника чисто се трже кад кукавица узе кукати, виде да му је дружина то опазила, би му стидно и зацрвени се.

Други начелник — он је опет био један од најстаријих у овоме скупу — диже главу, подуго је тражио док нађе кукавицу погледом, јер се одоздо с места, где је он седео, није добро видела — па је онда кивно и душмански гледао у њу за све време док је кукала, а кад год се кукавица нагне и мрдне вратом да викне „куку,“ чича набере леву обрву, мрдне главом и рекне