у колима наста нема тишина. Јела се по кад кад само стресала, осећала је како јој хртењачом пролазе жмарци.

Кола су тутњала, све даље и даље, све даље и даље. На један пут осети се где коњи успорише ход; не потраја дуго, кола стадоше.

Јелу парну као ножем по срцу, она сва уздрхта. „Ту смо“, — протепаше механички њене усне.

Искусна пратиља њена знала је какав је овај тренутак код женске. Она прихвати Јелу под руку, притиште је уза се, и тихо јој прошапута: „Ништа се не бој — ја сам уза те; куражно само, голубице моја“.

Јела се још боље уви у своју огромну мараму.

Врата се на колима широм отворише — прво изађе она друга женска; она прихвати Јелу, узе је под руку и брзо поведе, прво преко 2—3 степена, па кроз мали трем, па кроз велико предсобље, из кога поврнуше у десно, кроз једну собу, кроз другу, кроз трећу, у четвртој стадоше.

Лакеј, што је непрестано трчао пред дамама, показивао им руком пут и отварао врата пред њима, овде застаде, показа руком госпођама да седну, па се брзо повуче.

Госпођа, која је све довде водила Јелу под