отворено тражити. А друго, лепа реч ништа не кошта, а и гвоздена врата отвара. Ја нисам нихилиста, али сам ово дана читао једну руску нихилистичку расправу, с којом се потпуно слажем. Ту се расправља питање да ли нихилисте могу служити у државној служби, а да се не огреше о савест своју. И вели се да могу. Разлог је овај: Дотични министар, или дотични чиновник нема право да чини саслушање над савешћу свога потчињеног, он нема право ни да пита каквих си начела, ни да ти натура некаква своја начела. Но ако се он користи својим положајем и злоупотреби своју власт, па то ипак учини, онда си ти у праву да ту злоупотребу сузбијеш како год можеш; у овом случају у праву си да дадеш изнуђено обећање, али да га после не извршиш. Он тебе бије силом — ти њега удри хитрином. Министар заповеда буди консервативац; послушан чиновник одговара хоћу, а после у пракси ради како најбоље може и уме.

Ратко се прокашља, оде полако у угао, пљуну и полако се опет врати. Изгледало је као да су му у току разговора дошле неке мисли које га заустављају, опомињу га да још по што шта промисли и не дају му да онако брзо и сврши свој говор, како га је брзо био започео. И доиста, као министар, Ратко никад не би проповедао ову теорију чиновничке непослушности и обмањивања,