орловачким начелником, у чијем се округу за сад усредсређавао сав политички живот Балканије, пошто је спремано, да се у Орловцу у најкраћем року састане народна скупштина.

На једаред Ратко застаде; он је био чуо како се за његовим леђима два начелника разговарају, да ли је боље очувати свој чиновнички положај, па ма се с тога морало малко и прометанисати пред новим господином министром, — или човек треба да пази на образ, па ако дође у сукоб с министром, а он богме и оставку да да, али својих начела да се не одриче и да не крије шта је. — Ратка је интересовало ово питање, — То је, о чему је он управо и имао да говори са свом овом господом.

Ратко се окрете и начуљи обадва ува, али у залуд му мука. Начелници опазише да их министар слуша и ућуташе као заливени.

— Молим, молим, — продужите разговор! То и мене занима! И баш ми је мило да чујем, шта о оваким стварима мислите ви практичари, ви људи из народа?

Начелници промуцаше, да и они.... премда су у ствари људи слабоумни и од књиге давно одвојени.... опет зато, у понизности ради су се старати.... сваки струке своје по површности, господину министру, вазда одани и покорно на расположењу премда, наравно, они нису ради никога вређати....