Сад су били сви на окупу и то махом окружни начелници, тек по где где прешарани по каквим помотњиком или другим којим угледнијим полициским чиновником. Седели су у наоколо крај дувара, сабијени као харинге у тенећеној кутији.

Најмлађи Ратков синчић, који бејаше силом устао и у ово позно доба, утрча у собу, изненади се од толиких гостију, постиде се, притрча оцу, и, вукући га за рукав упита: која су ово господа, што седе овако у наоколо?

Отац му одговори, да су то господа начелници. Дете заглаба палац у уста, дуго је посматрао начелнике, како седе непомично на својим столицама у наоколо, а за тим упита оца:

- Зашто, тата, ови начелници стоје овде у реду као оно војници, кад их браца Мика наређа поред дувара, и заповеди им да сви гледају у мачка, што лежи горе на прозору и да једнако вичу мачку: ам! ам! ам! — да лају на њега, а наш мачак Срдан само их погледа, па тек зевне, испружи шапу, извуче нокте; а браца Мика вели војницима: ето виш’ и мачак вам каже да сте глупи!....

Ратко мету прст детету на уста и рече пун очинске милости:

— Та ућути ти, чегртаљко једна, која ни ноћу не даш никоме мира! — А за тим продужи ходање по средини собе, разговарајући нешто поверљиво с