својој струци. Једно јутро он предаде своме начелнику парче хартије, на коме је писало:

„Желим да се састанем с господом окружним начелницима. Лични састанак много вреди. У расписима министар никад не може упознати своје подручне с духом свога министровања. За то су потребни лични састанци и лични разговори и обавештаји.“

У томе смислу начелник министарства имао је да састави писмо за све окружне начелнике. Десетак дана доцније Звониград је био пун „окружних,“ као што скраћено титулишу окружне начелнике.

Но ова прилика веома је добро дошла и бив. министру полиције — Ратку. Сви окружни начелници били су управо створ његових руку. Он их је бирао, он их је подигао на ове високе положаје, он их је школовао у полициској вештини и задахнуо својим партиским духом — то су били његови духовни синови, а он и Растислав били су дволично божанство, били су управо политичко сунце око кога се окретао сав овај свет од начелника.

Четири пуна дана бавили су се окружни у Звониграду и много су што шта научили. Дању су одлазили Кугићу по дужности, а ноћу су се провлачили кроз Раткове капиџике из љубави. Кугића су слушали ушима, а Ратка срцем;