нарочито оне, који су били нетакнути као Растислављеве и Раткове присталице.

Читаву недељу дана треперили су престрављени полицајци, а гром још никако да пукне. Најпосле осмог дана, место страховита треска, у службеним балканиским новинама изашао је мирољубив распис новога министра полиције, у коме објављује подручном чиновништву свој програм и своје министарске намере и планове. Он неће гледати на партије; за њега су једнаки сви балканиски грађани, који часно и савесно врше своје грађанске дужности; од чиновника тражи рад, ред и послушност. За прошлост никога неће ни глава заболети, а за будућност свакоме ће бити по раду и заслузи.

Ово је окуражило чиновнике те опет почну дизати главу. Они, који су још јуче били вољни да се јавно одрекну свију начела и ако хоћете и целе прошлости своје, охрабрени попустљивошћу новога министра, данас су већ говорили:

— Па наравно! Ако је и министар, он мора водити рачуна о нашим убеђењима. И ми смо људи и равноправни грађани. И ми имамо право да мислимо о државним пословима, и да ценимо шта ваља, а шта не ваља. Јес, јес, господине, да ценимо!...

Нови министар полиције осећао је потребу да се лично позна с крупнијим чиновницима у