дубок, бујан планински поток, који се једва видео из густе траве, израсле по стрмим обалама. Преко потока је водио нов, тек саграђен узани мостић, с јаким оградама са стране. Ово је још више изненадило наше путнике. Коме је могао требати овај прелаз у овој пустој планини, где нема ни трага од човечија живота!

Но Милоје се није ништа чудио. Он рече равнодушно да ће овде где год у близини јамачно бити каква трла, а можда је ко год тек намеран да овде где год подигне планинску колебу, па направио човек прво прелаз, да му је лакше преходити с једне стране на другу.

На ове речи Милоје се упути мосту, пређе га брзо и позва и остале да прелазе. Они наиђоше; Враничић напред Жика за њим. На сред моста Враничић застаде, наже се на ограду, погледа доле у запенушене таласе, окрете се Жики и заусти нешто да му рекне...

У тај исти мах из оближњег буквика с горње стране моста пуче пушка. Враничић се сроза, паде на колена и обема рукама грчевито се ухвати за ограду од моста, али одмах и њу упусти, руке му клонуше и он се ничице поклопи по крајњој мостовој греди. На белим отесаним талпама указа се струја црвене крви. Жика и Милоје притрчаше!...