Ова пољаница није била широка — једва да је имала две-три стотине корачаји, а иза ње опет се дизала стрма шумовита коса, исто онако мрачна и омчата као и ова с ове стране.

Наши путници загазише у бујну густу траву, као да запливаше у дубоко, зелено језеро, а једва су се видели из големе траве. Напред је ишао чича Милоје, за њим Враничић, а за овим Жика. Већ су тако били прешли скоро целу пољаницу, кад их ту при крају нешто изненади. Они угледаше у трави две повелике гомиле свежа, бела, тек отесана букова иверја.

Ово је било изненађење. Коме је могло што требати овде у сред ове пусте планине, где нема чак ни зверова, па ни самих тица, а камо ли живих људи! Ко ли је ово тесао и шта ли му је требало? — То је питање свима лебдило на уснама, но Враничић проговори први.

Већ је било близу читав сахат како су се кренули са извора, где су се одмарали, а још ни један не бејаше реч једну проговорио.

— Чија ди је секира овде одјекивала? — прекиде Враничић ово дуго ћутање.

Милоје не одговори ништа; Жика рече нешто, али то је пре било продужење његове раније започете мисли, но одговор на Враничићево питање.

Крочише још неколико корачаји. Милоје застаде; застадоше и остали. Пред њима је био