планинском лакше могли срести с каквим људима, који туда по пропланцима имају својих трла и колеба.

Зашли су дубље у шуму. Ишли су омчатом косом. С десне руке зијала им је мрачна и страшна провалија. Из ње се чуло како у дубини шушти некакав изгубљен планински поток. На дну провалије расли су огромни борови, али њини високи врхови једва да су допирали до половину провалије. Са таквога једног врха боровог чуло се сад гласно кликтање гладна планинска орла. Враничић је био ловац, те окрете главу на ову страну.

С леве руке дизао се висок планински одсек, као го, усправан зид, уз који би и тици било тешко узлетети, а камо ли човеку попети се.

Са ове узане природне путање, којом су ишли наши путници, није се дакле имало куд ни лево ни десно.

Но ова тескоба није дуго трајала. После десетак минута хода косу је на једаред пресецала лепа удољица, непошумљена, али с лепом планинском травом, као што су многи пропланци у овим планинама.

Наши путници изађоше на ову чистину и чисто одахнуше, јер више није било ни онога склопа планинског, који са свију страна заклања небо и чисто належе на човека и гуши га.