планина па тек да се човек уме наћи у оном непрегледном сплету јаруга, дубодолина, коса, провалија, ћувика и брдских главица. Ниси могао крочити ни десет корачаји по равном земљишту; једнако се морало пењати или силазити. Земљиште је било тако ломно, да често ниси могао видети пред собом ни на 10 корачаји. Уз то се свако по сахата ваљало провлачити кроз сплетене павитњаке, опасне купинове оструге и густе трњаке, или газити кроз високу, бујну планинску папрад. Невичан човек изгубио би се чим пође сто корачаји, и без големих јада не би могао никако ни изаћи из ове пустиње, а камо ли одржати кроз њу један правац, путујући једнако на југ. Пет година провео је Милоје по овим планинама (као предузимач секао дрва и грађу) и знао их као што зна свој длан, па опет је морао почешће застајати да погледа где је и да се промисли којом ће страном ударити.

Ето такав је био предео куда су пролазили Враничић и његова мала дружина.

Да заварају сељаке они су у почетку пошли низ брдо, ади, чим су замакли за први шумарак, они окрену уз брдо. После свега што су чули од она два сељака, сматрали су да је разложно повући се мало дубље у планину, тим пре што је већ и дан настао, те би се на подножју