Правац којим је ишао Враничић водио је на југ. — Велимо правац, јер кроз ове планине о путу није могло ни бити говора. С десне стране пружала се недогледна раван, али наши путници нису смели силазити у њу и ако су је жудно погледали. Тамо су обрађена поља, тамо су путови, села, људи, а наши путници нису имали рачуна да се сретају с људима; њин је задатак био да кроз пусте планине и усамљене крајеве продру што дубље у Балканију.

У равницу, дакле, нису смели, а високе, планинске врхове морали су избегавати због тешких прелаза и голема вијугања и обилазака. Остајало им је да се спусте до планинских коса понајближих подножју, па тим косама да се провлаче.

Такво путовање било је веома тегобно. На сваком кораку могло се заврљати. Ваљало је познавати, што но реч сваку стопу, тих пустих