Жики је био Милоје оно, што је уморном и ознојеном човеку отворен прозор, који му стоји управо иза леђа, и гони га сваки час да се осврне на ту страну, јер му отуда непрестано дува и пирка у потиљак.

Услед овога нелагодног осећаја Жика је и нехотице почешће погледао у Милоја. Он га је гледао и онда, кад је Милоје разговарао са сељацима.... И чудновато! Тада му се у два три маха учинило као да се Милоје у разговору с овим сељацима погледа онако, како се погледају људи одавна познати и у нечему договорни. Истина, то је био тако тренутан, тако пролазан израз на лицу Милојевом, да га је нестајало скоро у исти мах кад се и појављивао. Али — Жики се опет за то чинило да је опазио тај израз, да га је уловио и у оном кратком тренутку, кад као муња сене преко лица и опет се изгуби. Жики је сад било још незгодније крај чича Милоја, али ту није било помоћи.