тако поверљиви, као да су међу својим знанцима и комшијама, с којима се сваки дан састају. Оне првашње хладне укочености и неповерљива устезања са свим је нестало. Бар Враничићу се тако учинило и он је остао потпуно умирен, не зебећи ни најмање да ће ови сељаци однети о њему сумњу у село, и натурити му узастопце какву потеру.

Враничић је, дакле, био безбрижан, али ту безбрижност није делио његов верни сапутник Жика.

За време разговора Враничић је понајвише мотрио на сељаке, а Милоја није ни погледао. Но зато је Жика пратио сваки покрет Милојев. Он то није чинио намерно, но управо нехотице, тако му је некако дошло само од себе. Жики није ни на ум падало да што сумња на Милоја. Боже сачувај! Али од самога почетка Жики је било неугодно што се за ово путовање нашао Милоје, кад је био договор да дође са свим други човек. Истина Милоје је после објаснио како се десила та промена, показао је све уговорене тајне знаке, и никакве сумње није могло бити да је Милоја друштво послало да проведе Враничића преко ових опасних омаљских планина, у којима је он знао тако рећи сваку стазу.

Па и поред све те уверености, Жику је непрестано дирало присуство Милојево; управо,