био макар и први слуга у Црнојевића кући, а камо ли што више.

Затим је узео реч Милоје, и, по ранијем споразуму, испричао сељацима читаву измишљену скаску. Познавао је сву околину, знао је не само имена села и како које село лежи, но још по многим селима знао је и све главније људе, нарочито кметове. С тога му је лако било да завара сељаке причајући им како су њих тројица из тога и тога села, ту одмах иза планине, а у потврду тога Милоје је по именце распитивао за околне кметове; за сувоборски пут, који је још пре три године измерен, обележен и почет да се насипа, па како тада, тако стоји и данас; за буквоглавски поток, који је оставио своје корито, па ударио људима по сред најбољих ливада и орница и начинио им грдне штете. Ова ситна запиткивања и ово спомињање свију помесних прилика, које су само ондашњим људима могле бити познате, увериле су сељаке да је чича Милоје са својим друштвом доиста из оближњега села Брегова, што је одмах ту с оне стране планине.

За време овога говора Враничић је више мотрио на сељаке но на Милоја, и њему се учини као да су сељаци са свим умирени и разуверени овим Милојевим причањем; пређашње сумње са свим је нестало и сељаци су изгледали