у руци некакву велику савијену хартију. Кмет се мало искашља, рече људима да приђу ближе и да добро слушају што ће им се рећи, па после све онако да учине, како се нареди, за што изговарање никоме неће помоћи. Ми се прикучисмо око кмета, а он нам рече:

„Чујете ли људи, наше село до данас, богу хвала, никад ни у чему није било постидно, па се надам да неће бити ни од селе. Међу нама што је људи сви смо наши, сви се у главу знамо, и од нас велика зијана не може бити. Али свет је велики, у њему има људи свакојаких, те нам са јабане може какво зло доћи на врат. Има рђавих људи који тумарају по народу, лажу га и узбуњују га и чине свако зло. На таке људе ваља пазити.

— Ето, тако је говорио наш кмет — рече сељак даље — па онда позва ћату да нам прочита из артије шта пише г. капетан. А ту се строго наређивало да сви мотримо ко куд иде и пролази, па како наиђемо на какве стране, непознате људе ми да их терамо кмету. Забрањивало се да не смемо никога страног примити на конак, док најпре не известимо кмета. Наређивало се да закажемо слугама и чобанима да на трла и по колебама у шуми никога не примају ни дању ни ноћу, ако га не познају, а за живу главу да не смеду непознатоме дати или продати