судници, упалили свеће па нешто раде. Једни, што су вирили кроз врата, вељаху да кмет и ћата нешто пишу, док су они, што су кришом гледали кроз прозор, тврдили одсудно, да рашчитавају некакву артију. Морало се више веровати овима што су вирили кроз прозор, пошто су они наводили чак и то, шта кмет и ћата говоре. Веле, ћата чита, па тек запне, а кмет њему на то: „узми мало поистрке, г. ћато, узми; лакше ћеш доскочити.“ Више од два сахата џуприло се тако пред судницом, док су ћата и главни кмет унутра неку муку ћућорили. Најпосле једва се отворише врата и кмет поче узивати у судницу једнога по једног сељака. Бирао је све отреситије људе и боље газде и њих је узивао прве. С почетка је примао једнога по једнога, а после почне пуштати и по два-троицу. Задржи их по мало, па их онда пусти, а људи отуда излазе забринути, покуњени, а по неки бога ми и преплашен. Ми опет овамо на пољу да свиснемо што не знамо шта је. Обиснемо око оних што су већ били унутра, а они само одмахују рукама и неће ништа да нам кажу. Чућете, веле, и то је све...

Сељак застаде за тренутак са својом причом, отпљуну на страну, обриса се рукавом па продужи живо.

Једва у зло доба ево ти и кмета, појави се пред судницом, он напред, а ћата за њим, носи