Међу тим сељак, место да пружи кутију Жики, он је диже према себи, понова загледа у монограм, опет погледа у Враничића и неколико тренутака гледао га је нетремице, за тим рече:

— П. Ц. Перун Црнојевић!... Је ли? То је твоје право име?...

На ове ненадне речи сељакове Жика пребледи; Милоје беше устао и крочио два корака у страну, па сад стаде као укопан; само се Враничић није збунио, нити се на њему ма по чему могло познати да му се десило што неочекивано. С осмејком на уснама, он упита сељака откуда му сад наде на ум то име Перун Црнојевић, и зна ли он ко је тај човек?

Сељак одговори да зна; загледа подозриво Враничића и опет упита: — Ама, истина, да, почем, ниси ти Перун Црнојевић?

Враничић се слатко насмеја. И он се није ни мало претварао. Њему је смех доиста ишао од срца. Он није ни мало презао од тога што га овај сељак почиње познавати. Шта више, он је био вољан да му се и сам исповеди шта је, ко је и да проматра какав би утисак то учинило на сељака. Он се, дакле, слатко насмеја и понова весело упита сељака да му каже откуда му на једанпут паде на ум то тако ретко име Перун Црнојевић, код толиких других обичнијих имена.