Сељаци потврдише да јесу, а за тим узеше и сами запиткивати путнике о свему што их је могло интересовати. Разговор брзо оживе. Враничић понуди сељацима по цигару дувана. Они су прво дуго загледали његову сјајну, сребрну, па позлаћену кутију, с великим монограмом од драгог камења; после су хвалили изврсан дуван и тврдили да у Балканији таква дувана нема, а овај мора да је донесен са стране.

Затим један од сељака опет узе кутију и опет стаде брижљиво загледати у монограм. Враничић га упита шта га толико интересује на кутији. Сељак рече да је у војски научио нешто мало читати, па сад гледа да ли може познати која су она два писмена на кутији. Враничић примети да су три а не два писмена.

- А.. а.. а! Тако! Зато; ја видим где је нешто утрпано — рече сељак, па пошто је још мало загледао он додаде: — Е, јес, ево сад лепо видим. Јес! Три су слова. Ево, прво је П., друго А, треће Ц...

Сељак на једаред умуче, спусти руке на крило и оштро погледа Враничића, који баш у тај мах измени један поглед са Жиком.

Жика пружи руку да узме кутију од сељака и упита га које је село овде најближе, старајући се да тиме окрене разговор на друге ствари.