— Јамачно смо близу каква села - одговори Жика.

Мало за тим иза оближњег гајића указаше се два сељака; ишли су полако, а упутили се право оном месту где је седео Враничић с дружином. Угледаше волове и један од сељака викну: „Ене лопова! Погледај ти куда су они прокрхали.“ Но у тај мах он угледа наше путнике и не само што умуче но и стаде. Заустави се и онај други сељак, проговорише неколико речи, а непрестано су гледали у Враничића и његову дружину. За тим један од сељака викну:

— Еј, буразере, који сте ви?

Жика се одазва: — Наши смо! Добри људи! Ходите ближе на разговор!

После мала колебања сељаци пођоше напред.

— Оставите мени да их ја пропитам — рече Милоје.

— Питај их ти, а питаћемо и ми — рече Жика — а већ ако успитају одакле смо, откуда идемо и куда ћемо, онда одговарај сам.

У томе и сељаци приђоше. То су били млади, отресити људи: један је носио о рамену пушку, а други пребацио преко руке секиру. Зауставише се на 5—6 корака од Враничића и назваше: „добро јутро!“

Враничић их отпоздрави и упита јесу ли оно њини волови што пасу ту на десетак корака.