Тако смешани осећаји пунили су душу Враничићеву у тренутку док се с дружином одмарао крај бистра врела планинског. Прошлост и садашњост, снови и јава, оно што је у истини било и оно што се које кад тек само као мисао зачедило у глави његовој, све се то сад смешало у нераздвојну, једноставну шарену слику, у којој је тешко било разазнати шта је стварност, а шта ли машта.

Већ у два маха Враничић се губио у оваком заносу, трзао се и опет се губио.

Сад га поврати гласна вика у близини. Ту, за првим шумарком, чуо се јасан мушки глас где дозива другога човека. Чу се и одзив. Први глас упита: „јесу ли тамо волови.“ Други глас одговори да нису. Први глас рече на то нешто тише, што се није могло разабрати шта је, а изгледало је као да први глас нешто опсова, а после опет викну:

— Еј! Стеване! — Је л ти ту пушка? И кад доби одговор да јесте, он додаде: понеси је, па хајд овамо!

Враничић диже главу, погледа тамо на ону страну откуда је долазио тај разговор и рече:

— Неки људи!