све то само је још више срдило баба Кату. Њој просто није ишло у главу, „што се та девојчура толика отима“.

Чудно и јесте било. Особито је било чудно то одупирање код девојке, одрасле у кући такве једне жене, као што је баба Ката.

Но има душа тако чистих, да би се могле назвати златне душе. За њих не приања порок, као што се рђа не хвата за злато.

Јела је одрасла у сред мрака и разврата, а остала је светла и чиста. Била је веома стидљива. Стидљивост је често врло снажан штит против зла и кварежи. Имао је још један јачи узрок — Јела је волела. Она је имала човека, кога је обожавала. Но све то било је скривено у најдубљој дубини њене душе.

Али нас се овде мало тиче Јелина љубав.

Кад је баба Ката озбиљно одлучила или да преломи Јелу, или да је доиста одјури, бар на време — Јела је мислила шта да ради. Куда ће сама у свет? Шта ће бити с њом? Умела је мислити. Питала се, зар ће други бити бољи спрам ње, но што је баба Ката? Не ће ли на крају крајева опет изаћи на то? Падало јој на памет да тумарне куд год у свет, да оде некуд где је нико не познаје, па тамо што буде, нек буде. Долазило јој на ум чак и да се убије. Једном се беше решила да се исповеди човеку кога