реда огроздовог, путање, по којој је он тако слатко трчао, особито кад се игра, па га јуре да га ухвате, а он бежи и крије се овом путањом.

Било му је жао и онога лепог водоскока пред кућом, где се тако често сиграо, прскајући својом великом штрцаљком чак тамо, до по авлије. Момак седи на клупи и дрема; он му се примакне на десетак корака с пуном штрцаљком и од једном прсне. Момак се тргне, звера, гледа у небо, окреће се, брише се и чуди шта ли га то попрска. А он се само смеје и вреба, па чим момак опет седне на клупу, а он опет штрц, па по њему!...

Жалио је и оне степене подрумске, низ које је тако често стрчавао, поред све забране строга учитеља. Жалио је и шталу, и таван њен, где се по меком сену тако слатко ваљао.

Јес, то су биле његове успомене из Балканије. Он се растао с том земљом тугујући за њом; он није ни оставио, ни понео из ње ни једну мрску и душманску успомену — двадесет пуних година његова нога није крочила на балканиско земљиште — за што би, дакле, овај свет имао да га мрзи, да га сматра за душмана, да га ставља ван закона, да га вреба с пушком у руци као дивља звера!...