„Јао децо! сиротани моји. Ви ћете ми остати сирочад, куку мени! И ко ће се за вас заузети, и ко ће ми вас нејаке погледати кад изгубите родитеља свога.“

Бабо је тако на глас плакао, а стари чича Сима, што смо се увек смејали његовом великом туру, теши бабу и вели му да није лепо што плаче; шта ће рећи женскадија кад он као муж плаче и кука!

После у салон уђе и мајка, а бабо удари још више у плач и пође пред мајку, а она га погледа срдито и рече му: „Ти боље ћути! Пола ми је ове муке од тебе.“ —

Најпосле сећао се хитног и ужурбаног путовања у сред мркле ноћи. Извели су их у авлију, кришом их провели у башту, а на крај баште потрпали их у затворена, путничка кола и одмах погнали даље. Не зна колико су путовали ни куда су путовали, зна само толико, кад се опет видео слободан, око њега је све било друго и друкчије, други људи, друге одаје, други говор, друга башта, све друкчије.

О, како му је тада било жао његове старе очинске куће, и оне дебеле, криве јабуке у башти, на коју се пре тако радо пео, и ту, међу њеним сплетеним гранама по читаве часове седео, певао и сиграо се. Па онда оне путање, што се вила између баштенског зида и дугачког