мирно, сад на једанпут настао некакав неред, нека трка, хука; где где се чуло уздржљиво јецање, а где где и гласан плач. Његова стара дадиља купила је хаљинице његове млађе браће, трпала их у некакву велику котарицу, а једнако је кецељом брисала сузе и викала: „Боже, боже! шта се ово учини!“

Јес, та слика старе дадиље тако му је била жива пред очима, да ју је доцније и нацртао, те то још и сад чува као успомену.

Још се сећао како су момци трчкарали из собе у собу, вукли некакве тешке ствари, некакво оружје, а мати, љута као гуја, ишла је од одаје до одаје и само хукала и понављала: „Еј, пусто добро моје, коме ли остајеш!“

Памти још и то како су слушкиње ушле у спаваћу собу, избудиле мању децу; неку понеле, а неку повеле и тако их све одвели у велики салон. Ту затеку бабу. Он је седео на великој столици на сред собе и стењао је, као да га нешто боле. Кад му доведоше децу, он стаде једно по једно узимати на крило. Све их је миловао, љубио, па онда на једанпут узе плакати. Прво су му само текле сузе, а он је полако шапутао: „децо моја! ах, мила децо моја!“ После је стао јецати и јецао је све више. Најпосле је на глас плакао, гушио се од суза и зацењујући се од плача јаукао је: