За што би њега мрзела тако душмански ова лепа земља, коју он толико воле и за коју би увек све жртвовао?! Какво је зло он њој учинио, он лично, или ма ко његов? Где је, када је и чиме је он могао заслужити тако велику казну, да га његова рођена отаџбина избацује из недара својих. Та он је у њој први пут угледао свет божији, у њој први пут пао на ову грешну земљу и први пут заплакао немоћним плачем нејаке макање. А за тим он је ту растао и крепчао, под умереним зракама блага сунца балканиска, под росним капљама плодоносних даждева њених, а уз песму што су је, кад тише, кад бурније, извијали крилати ветрови балканиски, кад пирну с топле Адрије, па за непуну ноћ прохује чак у недогледне просторије немирна Црна Мора. Ту, у Балканији, он је први пут научио да воле њене бистре потоке, њене китњасте гајеве, њена мирисна поља, њено шарено цвеће и ведро, плаво небо, и миле песме веселих тица.... Ту је познао прве сласти чисте и невине детињске љубави — и ту је први пут био сретан.

Цело његово сећање на Балканију био је само низ најлепших и најслађих успомена, у којима је била мрачна само једна једина тачка. То је давно било. Он се тога сад једва сећао. Урезало му се у памети само то, како је једне ноћи у дому његових родитеља, где је пре увек било тако