мајко и хранитељко, међер право веле стари људи да балканиска земља мирише.“

Од ноћас Враничића је још једнако пратио тај осећај. Он се налазио чисто у некој екстази, где душа више није на земљи, но прнула некуда горе у светле небесне висине, где нема земаљских брига и терета, где се не чују уздаси и проклетства, где се хори само песма вечне славе и љубави и где је бескрајњи живот.

Међутим, ако икада, Враничићу је баш сада било потребно да прибере сву своју пажњу на земаљске ствари, ако није рад да изложи опасности и погибели не само оно што је он звао својом „великом мисијом,“ но и саму главу своју. Јер, кад се оставе на страну лепи снови и љубичасте маште, истинска, сурова стварност говорила је: да се Враничић сада налази у непријатељској земљи, да је он човек који стоји ван закона, да је свакоме не само слободно убити га, но би још за то и големе новчане награде добио. Услед свега тога Враничићу је претила опасност на сваком кораку; сваки џбун, свако дрво, свака удољица могла је бити за њега по једна смртоносна заседа.

И Враничић је све то знао. Од ноћас њему се у два - три маха јављала та мисао. Али при свакој тој помисли сви његови осећаји бунили су се против таквог стања и схватања.