погледа ону дивну траву како је волови слатко-млаве.

Ова шала Жикина поврати Враничића из његова кратка заноса. Очаран лепом природом, он бејаше утопио погледе у даљну даљину, још нејасну на јутерњој замаглици, а тако исто бејаше почео и мислима да се губи у далекој прошлости.

Чича Милоје — јер он је био трећи у друштву — смејао се Жикиној жељи да буде во, с тога је Жика апеловао: „Је ли, господару, да имам право, што тако желим.“ Враничић је морао нешто одговорити, и то га сасвим поврати.

И ако целе ноћи нису спавали, и ако су пуна три сахата путовали без одморка, по најгорем планинском путу, наши путници опет се нису осећали ни уморни, ни дремни; на против, баш услед напрегнутог ноћног бдења живци су им били растресени и они су се осећали чили и лаки, добро расположени и одлучни.

Ово расположење нарочито је код Враничића превлађивало. Сем свега он је још био и душевно јако раздраган. После двадесет година растанка, он је ноћас први пут ступио ногом на ову благословену и њему тако милу земљу! Тада је пао на колена, бацио се ничице на груди своје мајке отаџбине, оросио је искреним сузама и ижљубио је топлим, срдачним пољупцима благодарна сина, а душа му је у заносу говорила: „Мила, слатка