које се на тој страни беше разлило по обзорју. Кроз мрке врхове зелених планинских главица, чије је зеленило било чисто црно спрам светлих зракова зориних, небо је изгледало као огромна, до бела усијана железна плоча, по средини препукла, а из те пукотине као да је струјала румена, топла крв.

Овај величанствени призор заносио је душу, и Враничић неколико тренутака гледао је на Исток непомично. После се окрете Западу.

Док су источно обзорје заклањали високи, шумовити, планински врхови, дотле се западна половина његова губила у недогледну, као тепсија глатку, ода свуда отворену раван.

Пуна родних поља, бујних пашњака и сенокоса, сваковрсним усевима засејаних њива, свуда покривена свежим зеленилом, овде, онде местимице прешарана пријатним бојама доспелих усева — ова огромна раван изгледала је као мек, шарен и мирисан персиски ћилим, који те чисто мами да се по њему проваљушкаш, и тада дође један тренутак кад човек завиди оној стоци што тако слободно пландује по овим лепим пољанама.

На десетак корака од Враничића два вола тако су слатко пасла и савијала ону красну, сочну и свежу траву, да Жика са свим озбиљно примети: како му је чисто жао што није во, кад