језеро, из кога би после неколико тренутака опет испливала.

Како је месец на изменце упадао и испадао из ових облакова, тако се и по беличастом Дунаву наизменце ширила час тама, час уморна месечина. Дунав је шуштао, весла су равномерно ударала, чамци су, под снажним и вештим рукама веслача, као стреле крижали глатку површину дунавску, гонећи право супротној обали. Ветар који је још пре по сахата на махове подухивао, сад беше престао, као да се повукао дубље у планинске гудуре, од куда се, овда онда, још чула његова потмула хука.

Чамац с Враничићем ишао је напред, но кад се примакоше обали, он пропусти мимо се други чамац. Овај измаче прилично напред, па онда наједном стаде, а из њега се зачу три пут поновљено, развучено звиждаше. Танки звуци одјекнуше у тихој ноћи, изгубише се у даљини и опет наста нема тишина.

Из чамца се опет понови звиждање, али и сада не би никаква одговора. После кратке почивке звиждање се понови и трећи пут. Тада се на обали указаше две црне прилике и зачу се уздржљиво, притајено: „П-с-с--с-с.... полако!„...

Први чамац даде знак другоме да стане и да чека, а сам погна ближе обали, према ове две црне прилике.