Мален и незнатан био је он тада, али је у души носио огромну замисао, од које се затресла цела голема турска царевина; замисао, која је као муња укрстила с истока на запад и са севера на југ цело балканско тропоље; мисао, од које су се пренули робови, а као јасиков лист задрхтали господари; мисао коју је у Француској једва понела цела велика нација, француска, а коју је у Балканији на своја плећа узео један једини човек — мисао велике и светле револуције за спасавање рода човечијег из таме робовања...

Враничићу се чинило, као да је провиђење њему наменило да доврши велики задатак ослобођења и уједињења свог племена.

У тим мислима приђоше већ и обали. У сумраку видела су се, на беличастој воденој површини, два црна предмета, где се спуштају низ воду. Враничић ћутећки пође низ обалу...

После по часа он је већ бродио преко Дунава. Ишла су два чамца, а у сваком по три веслача. У једном чамцу био је Враничић; у другом Жика и Милоје, који је управљао думеном. На небу се бејаху почели указивати покретни, црни облаци, с оперваженим сјајним ивицама. Котрљајући се преко неба, сјајна месечева кругла упадала је у ове црне облаке, као у какво дубоко