„радосну вест“ како се у њу загледао један „врло велики, врло велики господин.“ Видео је случајно једног празника у Јеленику.

Јела је у почетку била премрла од радости, али њена радост није била дуга. Мало после, из бабина разговора, Јела дознаде да је то тако висок господин, да ту о женидби не може бити ни говора; но Јела може онако бити срећна с њим, т. ј. може се добро наплатити.

Кад је видела да је питање просто у томе да постане наложница, — Јела је одбила те понуде. Баба Ката, не казујући никако ко је тај високи господин, продужила је своје наваљивање. Окушала је све, пробала је лепим, најпосле видели смо и ону сурову сцену, кад је онако немилостивно изударала Јелу.

Од тог дана баба Катина кућа постала је за Јелу права тавница. Баба Ката се решила да од сад дејствује само насилним мерама. На три дана после онога боја, баба Ката објави Јели одсечно, или је мора послушати, да оде с њом једној госпођи, где ће прво остати два три дана а после ће се већ наредити што треба, или слободно нека купи своје прње па нека иде.

- Ја више не могу а и не смем да те држим. Што ће ми тај белај на врату. Иди, па жад ти ја не ваљам, ти тражи где има боље. Јела је плакала, превијала се, молила, но