искрсне у Тополовцу, у оном славном, повесничком месту, где је сури соко балканиски први пут свио своје јуначко гнездо слободе и независности, поносно гнездо славе и величине народне, одакле је поклич слободе у брзо одјекнуо кроз све балканске земље, позивајући на борбу ропством успаване народе балканске и будећи обамрла срца народна на нов живот, на јуначку борбу, и на светлу победу...

Слушајући ове речи Милојеве, његов високи сапутник мало по мало утону у таке мисли и осећаје, који га брзо однеше у далеку прошлост и пробудише у њему сећање на оне тајанствене и чаробне приче, које је још као дете у мајчином крилу слушао о бурној, чудној и славној прошлости свога великога деде.

У овом сећању њему се живо представи пред очима онај ризични тренутак, када је његов дед, још као млад човек, кришом прелазио у Балканију да тамо започне велико дело, чији историјски замашај нико тада није могао ни слутити.

Аустријски наредник, прост манастирски шумар, човек врло танка стања, без гласа, без имена, незнан и не чувен, једва познат међу неколико добрих пријатеља — ето, такав је био његов дед у тренутку, када је, кријући се од аустриских власти, у колима сена довезен до Саве и пребачен преко ње.