уверење, да је стрпљење најбољи друг у сваком послу. За тим је продужио казивати да су сви ту, да их је прешло два чамца, да су други остали доле с чича Мунтијаном да виде хоће ли моћи кога да спасу, јер изгледа да су неки људи ноћас настрадали на Дунаву. С реке се — вели — чуло запомагање, због чега је чича Мунтијано и упалио буктињу, да пострадали виде на коју страну могу изаћи.

Враничић набра чело. Њему није било мило што су се десиле све ове случајности. Све ово само развлачи ствар и износи је у шири круг. Он се окрете Жики, рече му да иде одмах доле и да нареди људима, да се спусте за један пушкомет ниже, да се спреме за прелазак и ту да га чекају. Код буктиње може остати само чича Мунтијано.

Жика одјури напред, а Враничић и чича Милоје пођоше за њим полако. Старац први прекиде ћутање.

- Ти си ме заборавио, господару! А ја сам пређашњих година бивао толико пута у вашем дому.

Милоје узе набрајати поједине случајеве, приликом тих његових долазака. Помињао ручкове, вечере; спомену стару госпођу, матер Враничићеву и њену неизмерну енергију, коју је развијала да поврати свој „отети кућни праг,“