- Двоглави орлови.

- Добро је; наш је човек — рече Жика после овога разговора и пође брзо на сусрет црној прилици, која им се беше већ близу примакла. Састадоше се; Жика је био изненађен.

- Од куда ти, газда Милоје, ако бога знаш, и ко ти каза нашу лозинку? — питао је Жика зачуђено.

— Све ћеш чути. Своје добро, богу хвала. Но где је господар? Је ли ово он што иде за тобом? — упита газда Милоје, а говорио је све тише, што се Враничић више примицао. Жика потврди Милојево питање климањем главе. У томе приђе и Враничић. Он загледа непозната човека, очима упита Жику о њему и разумеде Жикин поглед, који му је говорио: „наш човек“ с тога упита даље.

— Какве нам гласе носите из домовине?

— Ако бог да добре и сретне, господару!- Само кад тебе видимо здрава и весела.

Но Жика је с нестрпљењем обилазио око Милоја и чим уграби згодан тренутак он га живо упита:

- Ама, молим те, кад си прешао?... и ко је управо с тобом?... или боље, с киме си ти?... Договор је био друкчији!.. Где су остали?..

— „Стрпен спасен“ — рече Милоје полако, гласом човека који је много искусио и стекао